Kao i sam njen život Beograđanke koja se za slikarku školovala u Buenos Ajresu, pre toga živela u Santjagu de Čile i Havani, a posle i u Madridu, tako je i njena umetnost obeležena tragalaštvima raznim, posebno fokusiranim na našu zapitanost o stvarima života i smrti, na ljubav svakako, te na zaista hrabar pogled na misteriju tela, telesnosti i ženske putenosti. Na njenim autorskim vidicima našle su se i životinje, gejše i štošta još. Danas nam se, međutim, predstavlja jedna posve nova LJiljana Drezga, koja je pregazila neke stare granice karakteristične za njen likovni izraz da bi ostvarila svoje težnje, ne od juče, da se ogleda i u apstrakciji. I u tom „ogledalu” u ŠTAB-u videsmo neke njene nove „Kosmose”, nekoliko „Akvarijuma”, zatim „Vertigo”, „Himalaje”, „Kilamandžaro”, „Suncokrete”…

Posebno je zanimljivo kada na zidu galerije ugledate susret njena dva „Kosmosa”, od kojih je ovaj novi, apstraktni oko pola veka mlađi. Sami po sebi, ti kosmosi različitih generacija prosto prizivaju i jednu likovnu paralelu. Oni iz sedamdesetih godina su lakom tamom obojeni, dok su ovi novi svetliji, kao uostalom i ostale slike na izložbi u ŠTAB-u. Razlika je očigledna. Pomislite kao da to nisu iste oči, glava i duša stvorile. „Kosmos Nekad” ima pečat autentičnog dramatičnog trenutka autorke, dok je „Kosmos Sad”, kao i druge slike nove, u bojama čija nam energija šalje neki topliji zrak. U njima je, čini se, manje krika a više šapata. I možda bi baš zato tom novom, apstraktnom „Kosmosu” pre pristajao naziv – svemir.

Slikarska preokupacija Ljiljane Drezge jeste telo, živo telo, ljudsko telo. All Drezga svoje aktove ne posmatra samo spolja, nije joj dovoljna sama njihova telesnost. Ona u telu oseća neku tajnu, neko magično, gotovo mistično svojstvo, što se krije u njegovim dupljama i sponama. Žudeći da prozre tu tajnu, Drezga razgolićuje svoje aktove, zadire im pod kožu, strasno i bestidno, zaviruje u skrivene lavirinte tela. I gle, pred nama se otkriva uzbudljiv i veličanstven predeo unutarnjeg pejzaža ljudske puti. Predeo tajanstven, dramatičan i strašan u svom savršenstvu. Sa divljenjem i gotovo sa jezom osećamo kako u njemu struje i smenjuju se večiti impulsi života i smrti. Čini se otud kao da se i sama ta tela grče, drhte, potresana tim impulsima u bolnim i sladostrasnim trzajima.

Ovako neobična inspiracija stavila je Ljiljanu Drezgu pred mnoga iskušenja. Ono što je htela da kaže, slikarski se nije moglo reći bez jezika figuracije, i ako bi figuracija sama po sebi vulgarizovala njenu viziju i oduzela joj metafizički sadržaj. Drezga se otud zatekla u nekoj vrsti simbolične figuracije, ako se tako može reći, koja se, kao kod svih ekspresionista, odlikuje time što se figura (objekt, telo) predstavlja na nešto nižem stupnju predmetne važnosti. U tom smislu, Drezga nam svoje ideje saopštava na jedan simboličan način, dok sve ono »konkretno« spada u domen čisto slikarskog doživljaja. Drezgine kompozicije po pravilu ostaju u površini, one se ’’lepe’’ za beličastu pozadinu bez dubine. Naglašen crtež i ne retko potenciran potez četkom, to je ono što u stvari daje dinamiku monumentalnim Drezginim aktovima. Sažet kolorit, sveden na hladnjikave i mutne, ali duboke po zvuku i bogate u rezonancamą, tonove smedje, plavičaste i sivozelenkaste boje, daje Drezginim slikama svojevrstan intimitet. U tom koloritu ima nekog blagog, umirujućeg osećanja koje kompenzira ponegde previše izraženu dinamiku forme.